Ponekad život donese trenutke koji nas potpuno slome. Gubitak voljene osobe promenio je sve što sam znala. Ostala sam bez oslonca, ali ne i bez vere. Ova priča je nastala iz tišine, tuge i neizmerne ljubavi – i namenjena je svima koji pokušavaju da pronađu smisao kada sve izgubi boju. Ako si ikada osetio/osećala bol koja ne prolazi, možda ćeš se pronaći u ovim rečima.
U tišini bola rodila se snaga
Nisam birala ovu tišinu. Došla je nenajavljeno, kao hladan vetar koji nosi sa sobom sve ono što si gradio. Ostala sam bez oslonca, bez osobe s kojom sam delila snove, strahove, život. Praznina koju je ostavio ne može se opisati rečima. A ipak... nisam mogla da stanem.
Bilo je dana kada nisam imala snage da ustanem iz kreveta. Kada je umor duše bio teži od svakog fizičkog bola. Kada sam, tiho, dok me niko ne vidi, plakala nad svim što sam izgubila. Ali i tada, negde duboko u meni, postojala je iskra. Tanka nit koja me držala. Zbog ljubavi. Zbog onih koji me gledaju kao svoj oslonac.
Naučila sam da bol ne nestaje – samo se pretvori u tišinu koju nosiš sa sobom. Ali iz te tišine, vremenom, počinje da raste snaga. Ne ona koju svi vide, već ona tiha, nepokolebljiva. Snaga da nastaviš, da veruješ, da gledaš u budućnost čak i kada ti je pogled zamagljen suzama.
Nisam ono što mi se dogodilo. Ja sam ono što sam izabrala da budem posle svega. I biram da volim. Da budem blaga prema sebi. Da verujem da uprkos svemu, život može opet da donese nežnost, svetlost i smisao.
Ako sada osećaš isto što sam i ja osećala – znaj da nisi sam(a). Neka te tvoja bol ne ućutka. U njoj živi ljubav. A ljubav, kada joj dozvolimo, uvek pronađe put nazad ka životu.
